Историја

„Захвалан Богу за сва добра, која ми је пoдарио, покрећем изградњу дома мога свевишњег Господа, који ће, пошто буде играђен, бити украшен у свој својој унутрашњој и слољашњој лепоти“. Тим речима почиње манастирска оснивачка повеља светог краља Стефана Уроша III Немање. Манастир Високи Дечани основао је српски краљ Стефан III 1327. године. Свих седам векова његове историје уочљиво је на излизаном мермерном степеништу северног улаза у цркву, које су стрпљиво исклесала стопала монаха, њима се непрекидно пењући на путу ка служби.

Изградња храма поверена је архитекти из Котора (данас град у Црној Гори), који се у то време налазио у саставу Млетачке Републике. Његово име, забележено на различитим натписима на спољним зидовима цркве, је фра Вито, име фрањевачког монаха, које, по својој функцији, симболизује мост између Истока и Запада, који Дечани кроз своју историју такође вековима представљају.

Спољашњост цркве представља елегантну мешавину романичког и готског стила са бифорама и трифорама, ниским рељефима и скулптурама, које красе фасаду, док су кров, као и купола, израђени од олова како се то чинило у стара времена. Висока 29 метара, црква оправдава свој назив Високи Дечани.

Изградња цркве окончана је 1335. године за само осам година. Мећутим, требало је да прође још петнаест година да би њени зидови били украшени огромним фрескама на чијем су се осликавању смењивали монаси чија имена нису забележена.

Унутрашњост цркве је права уметничка ризница, традиционално подељена на припрату, наос и олтарски простор. Као и све православне цркве, и ова је окренута ка истоку. Овај дом Христа Пантократора својим мноштвом фресака оставља снажан утисак на посетиоца.

У припрати, док се дивимо главној фресци, повећеној Христу Пантократору, осликаној изнад улаза у наос, он са слике благосиља ходочасника, држећи отворено јеванђеље по Јовану, 10:9: „Ја сам врата; ко уђе кроза ме, спашће се, и ућиће и изаћиће, и пашу ће наћи.“

Непосредно испод ове монументалне фреске Христа, налазе се прикази ктитора краља Стефана и његовог сина Душана, којима херувим пружа свитак са молитвама и благословима због побожног настојања да играде манастир и владају српским земљама.

Дуж зидова припрате на фрескама је представљено 365 светих мученика, својеврсан литургијски календар, док је на сводовима припрате осликано седам васељенских сабора. Породично стабло Немањића, на којем су приказани сви преци светог краља Стефана Дечанцког, укључујући и светог Симеона и светог Саву, од изразитог је историјског значаја.

На јужној страни припрате, уочљива су два велика свећњака где верници, молећи се, пале мале заветне свеће. У доњем реду се традиционално пале свеће за мртве. У једном од свећњака од 1999. године непрекидно гори велика свећа за италијанску војску, која је, осим што је укључена у мировну мисију на Косову, и покровитељ манастира.

Међу небројаним благом и чудима, које садржи наос цркве, три су ствари од изузетне важности за српски идентитет.

Прва је реликвијар светог краља Стефана Дечанског, који се налази при јужном делу иконостаса. Мошти су најчешће прекривене. У унутрашњости реликвијара почива неоштећено тело суверена. Његови земни остаци миришу на руже. На грудима му почива десна рука, изложена на обожавање верника.

Друга је величанствени хорос (бронзани свећњак), поклон цара Душана манастиру Дечани, који је 1392. године дала обновити и додатно украсити књегиња Милица тако што је у њега уграђено и оружје витезова племића, који су се уз кнеза Лазара борили у бици на Косову пољу 28. јуна 1389. године.

Трећи предмет од изузетне важности за српски идентитет јесте огроман крст, који се налази на северној страни наоса, и који се назива још и Несторов крст. Направљен је другом половином XVI века. На крацима крста изрезбарена је молитва на црквенословенском језику за спас прастарог српског манастира од куге, која је у то време харала у Пећи.

Фреске у наосу су просто узвишене и приповедају приче из Старог Завета, Новог Завета, Дела апостолских и житија светаца.

Из величанствених тонова византијско плаве позадине израњају задивљујуће представе васкрслог и преображеног Христа, чуда на свадби у Кани, преобраћења светог Павла, Исуса, који мачем на Страшном суду раздваја праведнике од грешника, кажњавања проклетих, предивног и узбудљивог распећа Христовог, као и необична представа Вавилонске куле и успења Богородице.

Апсида, кроз чије царске двери могу да прођу само рукоположени свештеници, осликана је представама српских епископа, сценама из Христовог живота, као и божанственом фреском Богородице, која благосиља и коју је посебно чудесно посматрати у раним јутарњим часовима.

У давним временима је црква деловала знатно богатије него данас, јер је црни мермерни под био оплаћен златним плочама. Данас су од њега остали само фрагменти.

Житије светог краља Стефана Дечанског

Краљ Стефан рођен је 1285. године из брака краља Милутина, ктитора манастира Грачанице, и бугарске принцезе Ане. Као дечак од 10 година, постао је талац Татара у Монголији као гарант безбености границе. Провео је три године у татарским степама, а у Србију се вратио захваљујући смрти Ногај кана.

По повратку у Србију, иако малолетан, оженио је Теодору, кћерку бугарског суверена.

По разоткривању завере, коју је сковала нова краљица, друга жена краља Милутина, уз подршку групе племића, која није била наклоњена краљу, Милутин је постао уверен да је његов син желео да му преотме престо. Зато га је ослепео, јер, по византијском праву, слеп човек није могао да буде проглашен за краља. Прве ноћи после ослепљења, Стефана је у сну походио свети Никола, који му је болне очи видао сопственим дланом.

Милутин је потом Стефана послао у Константинопољ на двор Андроника II Палеолога, који му се смиловао, омогућивши му да живи у манастиру Христа Пантократора, данас џамији Зејрек.

После пет година у изганству и светог и покорног живота у манастиру, Милутинов син одлучио је да се врати у Србију, запрепастивши читав двор на коме се појавио без завоја преко очију. Свети Никола је чудотворно повратио вид Стефану током једног ноћног бдења.

После смрти Милутина, Стефан постаје краљ. Крунише га архиеписком Пећке Патријаршије Никодим, 6. јануара 1322. године. Од 1324. до 1326. године краљ брани Србију од освајача, потукавши моћну бугарску армију и државши под опсадом побуњени слободни град Рагузу (данашњи Дубровник) у Далмацији.

Да би се захвалио Господу, одлучује да изгради цркве у Јерусалиму, на Светој Гори, у Константинопољу и у Александрији, као и да дарује базилику светог Николе у Барију сребрним олтаром и неколицином светих икона на помен помоћи, коју је од свеца добио. Штедро је даровао и свештенство, које је помагало сиромашнима, а почео је и изградњу манастира Дечани, коју је касније завршио његов син Душан.

Умро је у тврђави Звечану 11. новембра 1331. године, највероватније задављен у дворском преврату.

Стефан је убрзо постао славан због бројних чуда и исцељења, која су се догађала у Дечанима где је сахрањен. Српска православна црква прогласила га је за свеца мученика, а његова се Слава обележава 24. новембра.

У част светог краља Стефана, сваког четвртка увече у манастиру Дечани се обавља посебна молитва названа Молебни канон светом краљу Стефану Дечанском. Церемонија је дубоко потресна и сугестивна. Канон поје искључиво монаси, а његови стихови побуђују дивљење и наду у свето краљево човекољубље.

Молебни канон светом краљу Стефану Дечанском

Небескога свода врхотворче Господе, и Цркве градитељу, Ти мене утврди у љубави Твојој; крају жеља, тврђаво верних, Једини Човекољупче. Свети, благоверни краљу Стефане, моли Бога за нас! Царску носећи дијадему, духа ништетом обогати се; стога и Царство Небеско, дарова ти се; но не презри стада својега гласе, сада у тузи што се налази, и тобом се хвали. Свети, благоверни краљу Стефане, моли Бога за нас! Чудесно је житије твоје блажени, и преславно је трпљење, и чудеса прехвална су, што их твоје Свете мошти учинише, јер многи твог стада нападачи, праведено бише тобом кажњени. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Магла страсти ум наш покрива, у светлост да се гледа не допушта, но на тебе надамо се Стефане, од Бога да нам подариш, просветљење и спасење. И сада и увек и у векове векова. Амин.

Ризница

Црква у Дечанима је временом примила бројне дарове, који чине праву ризницу икона, намештаја са интарзијама, литургијских предмета и књига.

Дечанска колекција садржи више од 90 икона, које датирају у распону од XIV до XVII века. Најстарије иконе имају изузетну уметничку вредност и представљају врхунац српског и византијског иконописаштва. Бројне иконе из XVI века приписују се чувеном иконописцу Лонгину о чијем боравку у Дечанима сведоче најмање три независна извора.

Богата дечанска колекција садржи 160 рукописа и 17 антикварних штампаних књига. Већина књига је литургијске садржине. И данас се користе приликом свете архијерејске литургије. Реч је махом о јеванђељима, требницима, молитвеницима, делима светих Отаца, као и рукописима, који приповедају о животу у манастиру.

Многи сакрални предмети имају дугу и занимљиву историју, од оловног предмета, пронађеног у реликвијару светог Стефана Дечанског, до свећњака за заветне свеће, искованог у бронзи, са ножицама у облику лава и геометризованом орнаментиком из XIV века, Григоријевог звона (дар слепог сина деспота Ђурђа Бранковића) из четрдесетих година XV века и Мастрелене из 1458. године са натписом на грчком.

Посебно су драгоцени путир Радивоја из 1568. године пехар Игњатија Дечанца из 1840. године. У ризници манастира је и мала колекција сребрних заветних колевки, различитих величина, које су, молећи за милост Господњу, даровали парови без деце.

Шармантна је и Књига утисака у коју су деценијама посетиоци Манастира уписивали своје утиске.

 

Живот свакодневни дај нам данас

Живот у Дечанима одвија се између молитви и чинодејствовања на које позива пригушени бат клепала, дрвене даске по којој монах удара дрвеним чекићем, позивајући браћу на молитву. Типиком је прописано да се од 5 до 8 сати ујутру обавља јутрење, појање и литургија, да се у 14.30 обавља акатхистос краљу Стефану. Од 18 часова почиње вечерње чиме се завршавају дневне молитве. Сваког четвртка тада се поје и Молебни канон светом краљу Стефану Дечанском. Посебан утисак остављају бдења, која претходе недељи и Великим празницима. Литургијски живот обележава светлост Сунца. У цркву се улази по мраку, а зора се дочекује светом архијерејском литургијом. Увече се из цркве излази увек по мраку. Током молитве, Дечани су обасјани златном светлошћу свећа, које се производе у манастиру искључиво од пчелињег воска тако да шире мирис меда.

Манастир подсећа на велико пољопривредно добро. Монаси узгајају краве, козе, овце, живину, а баве се и пчеларством. Старају се и о воћњаку, башти, сезонском поврћу и усевима, виноградима, млину, а баве се и израдом намештаја и иконописаштвом. У манастиру се узгајају пшеница, кукуруз, јабуке, поврће, производе одлични сиреви, вино, ракија и мед. У јесен, после жетве, заједнички се припрема и традиционални ајвар.