Духовност

Оно што на путника, који први пут посећује манастир Високи Дечани, оставља најјачи утисак нису лепота, мир и тиха величанственост цркве, него свеприсутна светост тог места. Под тим утицајем, путник се претвара у ходочасника коме се отварају путеви ка новим местима и различитим стазама.

Уколико сте заинтересовани за православну духовност, можете да ступите у контакт са дечанским јеромонахом Андрејем padreandrej@amicididecani.it или са јеромонахом Амброзијем, свештеником православне парохије „Свети Максим Епископ“ у Торину, padreambrogio@amicididecani.it.

И ова кратка прича председника нашег удружења Паола Румиза може да вам послужи као добар увод у духовност Дечана.

Дечани, четири сата ујутру, месец мај. Ветар доноси мирис пољског цвећа са планина. Тишину разбија немиран и досадан бат, који ме буди. Долази из дворишта уз цркву.

Гледам кроз прозор. Видим брадатог монаха, високог као кошаркаш. Ходи око цркве, ударајућу о дрвену таблу. Покрети су му механички. Падсећа ме на војника у војничким панталонама.

И тада ми сване. То је симандрон. Разговарао сам о њему за вечером са монахом по имену Сава. То је прастари музички инструмент. Плод је хиљадугодишњег притворства, које су усавршили поражени хришћани; дискретно позива на молитву. Не иритира владаоце.

А, овде, на Косову, парвавославци не слушају jеку звона.

Како ког било, будан сам. Чујем сваки звук – трупкање голих стопала на спрату изнад мене, сандале како одјекују ходницима, задихано силажење низ степенице, пуцкетање шљунка у дворишту, шкрипу врата, ударе како удјекују о зидове око цркве.

Устајем и ја, опчињен звуцима. Следим их скоро слепо крећући се према сјају икона. Жене певају молитву. Очекујући монотони глас архимандита, стиже ми одговор у виду баритона, који грми кроз царске двери. Иза те страшне капије, куша се жртвени хлеб.

А онда, чудо. Са првим праскозорјем, звук и светлост постају једно. Круна светлости са источних прозора сече кроз облак тамјана, стварајући неку врсту пентаграма око даха монаха, који зоре, да би се затим уздигла као плавичасти облак за собом остављајући трагове оштрих и равних тонова, који лебде над апсидом.

Сунце је то, које нам ово чудо открива, све је ово створено за баш овај час. Глас призива светлост. Звук буди шљунак, који је некада настојао да испуни празнину као рак испосник у својој љуштури, а сада се буди пред светлошћу дана.

А ово је само почетак. Ускоро се појању придружују врапци, косови и сенице и певају на сав глас, славећи Господа.